France Scully Osterman i Mark Osterman - Kao iz starog albuma
U eri digitalne tehnologije i dalje postoji velik broj poklonika starih fotografskih tehnika iz 19. veka kao što je mokri kolodijumski proces. Za njega vam je potrebno malo veštine, odgovarajuća hemija i stari ”pločaš” koji sada možete kupiti i za 100 evra. Ovo je priča o staroj, ali ne i zaboravljenoj tehnologiji koja će sve ljubitelje klasike vratiti u ”stara dobra vremena”
Preporod starinskih procesa u fotografiji započet je pre petnaestak godina u Sjedinjenim Američkim Državama, a od pre nekoliko godina i u Evropi, Aziji i Južnoj Americi. Među njima posebno mesto zauzima mokri kolodijumski proces. Mnoge umetnike ova tehnika privlači svojim karakterističnim izgledom i ”greškama” koje se mogu javiti prilikom izrade. Bilo da su izazvani s namerom ili sasvim slučajno, ovi artefakti mogu doprineti konačnom izgledu fotografije na način koji je u današnje vreme često imitiran, ali ipak nedostižan u svakom pogledu. Ovaj proces može se koristiti za izradu i negativa i pozitiva jedinstvenih po svom izgledu i kvalitetu. Uz to, postoje i mnoge varijante o kojima će biti reči u daljem tekstu.
Stari zanati i posebne tehnologije polako ali sigurno zamiru skoro u svim oblastima ljudskog delovanja, ali čini se da u fotografiji ima najviše ”zaluđenika” koji istoriju i nasleđe smatraju kulturnim bogatstvom, a ne prastarom tehnikom koju je nemoguće primeniti u današnje vreme. Svako novo znanje čini nas bogatijim i potencijalno kreativnijim, a naše novo znanje može biti staro i nekih 150 godina. Istina je da su brojni procesi isuviše komplikovani i preskupi. Za neke od njih, kao pojedinac, uopšte ne možete da kupite hemikalije jer su potencijalno opasne po život. Da ne bismo ”trošili papir” na priču o stvarima koje su nedostižne, odabrali smo tehniku mokrog kolodijumskog procesa koja daleko od toga da je sasvim jednostavna, ali može se naučiti i primenjivati pojedinačno kod kuće. Da bismo dobili što bolju informaciju o ovoj tehnici, obratili smo se na pravu adresu – tandemu američkih fotografa, bračnom paru Frans Skali Osterman (France Scully Osterman) i Mark Osterman, koji su još 1991. godine osnovali studio ”Scully&Osterman”.
U ovom studiju primenjuju stare fotografske tehnike, a mokri kolodijumski proces im je jedna od omiljenih i po njoj su poznati u celom svetu.
Mokri kolodijumski proces
Upotreba mokrog kolodijumskog procesa datira iz davne 1846. godine, a sâm proces intenzivno se primenjivao tokom trideset godina do 1880. godine. Većina fotografa koji su koristili ovaj proces snimali su komercijalne portrete u studiju, čuvene vizitkarte – ”Carte de Visite”. S obzirom na to da ova tehnika omogućava da radite negativ ili pozitiv, postojali su i različiti nazivi za sve vrste tehnika. Fotografima su se smatrali samo oni koji su pravili negativ ploče i zatim ih kontaktno kopirali na papir. Oni su, mahom, imali svoj studio u koji su mušterije prvo dolazile radi fotografisanja, a kasnije da preuzmu svoju fotografiju. Za tehniku kolodijumskog pozitiva postojali su različiti nazivi kao što su: tintipija, ferotipija i ambrotipija, a ove tehnike omogućavale su fotografima da budu pokretni i mahom su putovali od mesta do mesta nudeći usluge fotografisanja u zaprežnim kolima.
Kolodijum je osetljiv na UV zrake i plavi deo spektra, ali prilično neosetljiv na mnoge druge boje. Da bi se nadoknadila njegova neosetljivost na tople tonove ljudske kože, lica na većini portreta bila su retuširana.
Neki od poznatih fotografa koristili su ovu tehniku kao što je Džulija Margaret Kameron (Julia Margaret Cameron) i Oskar Rejlander, koji su kreativne mogućnosti ove tehnike doveli do savršenstva.
Mark Osterman
Poznat kao jedan od najistaknutijih istoričara u oblasti starih fotografskih procesa, Mark Osterman fasciniran je prošlošću u svakom pogledu. U njegov neobičan stil života spada i skoro dvadeset godina putovanja po SAD, u starom ”T-fordu” iz 1919. godine, u kom je oživeo uspomenu na putujuće prodavce lekova, raznih eliksira, takozvane čudotvorce u oblasti medicine. Na tim putovanjima nastale su i fotografije iz serije ”Free Show Tonight” (Večeras besplatna predstava), na kojima je on sâm glavni akter fotografija. Mnogi opisuju njegove fotografije kao nadrealne, na šta Mark odgovara da su ”sve fotografije zapisi sećanja... moj život je taj koji je nadrealan”. U seriji fotografija pod nazivom ”Artifacts of the Process” (Predmeti procesa), Mark Osterman bavi se samim procesom mokrog kolodijumskog procesa, pa tako na fotografiji ”Hesitation” pokazuje trenutak pre uništenja ambrotipije.
Zajedno sa svojom suprugom, Frans Skali Osterman, drži radionice i predavanja, piše o starim fotografskim tehnikama, a njegovi članci objavljeni su u brojnim knjigama i specijalizovanim časopisima. Njegove fotografije deo su kolekcije Muzeja umetnosti u Hjustonu, George Eastmen House internacionalnog muzeja u Ročesteru, Nelson-Atkins muzeja u Kanzas Sitiju i mnogih drugih. Prezentuju ga galerije ”Howard Greenberg” u Njujorku i ”Tilt” galerija u Finiksu.
Frans Skali Osterman
Strastveni poklonik mokrog kolodijumskog procesa, Frans Skali Osterman pripremila je tekst o samom procesu za naš časopis. Na svim fotografijama upravo ona demonstrira tehniku pravljenja staklenih ploča, a ovde je vidimo i tokom rada u studiju. Predstavila se serijom fotografija pod nazivom ”Sleep” (Spavanje), na kojima je prikazala svoje prijatelje, poznanike, najdraže dok spavaju u njenom studiju. ”Potrebna je velika doza poverenja da biste nekom dozvolili da vas fotografiše dok spavate, jer je to jedan od najintimnijih trenutaka koji ne možemo da kontrolišemo” – kaže Frans. Njeni ”modeli” obično su dolazili rano ujutro, još mamurni, da bi uz relaksirajuću muziku ubrzo ponovo zaspali. Frans bi neprekidno, dok spavaju, pravila ploče i fotografisala. Nekad bi se desilo da se model okrene usred ekspozicije koja je obično trajala 45 sekundi do nekoliko minuta. Frans naglašava da je veoma neobično gledati ljude dok spavaju, naročito odrasle, koji deluju dosta mlađe. Iz poštovanja prema njihovoj intimi, Frans ih je posmatrala isključivo kroz mat staklo fotoaparata.
Nastavak tih fotografija jeste serija pod nazivom ”Bed” (Krevet). Kada bi njeni modeli ustali iz kreveta, ostajale su ”posledice” njihovog sna koje je želela da zabeleži. Isto tako, krevet ima snažno simboličko značenje: u krevetu smo najčešće začeti, rođeni i tu najčešće umiremo. Krevet je naša baza, utočište, sigurnost, mesto za odmor...
Obe serije snimljene su na staklenim pločama veličine 18 x 24 cm, tehnikom mokrog kolodijumskog procesa koja daje neverovatnu nisku osetljivost od čak ISO 1! To joj je omogućilo da negative poveća na prirodnu ljudsku veličinu apsolutno bez zrna i gubitka kvaliteta. Iako prepune detalja, ove fotografije zadržavaju specifičnu teksturu koja podseća na tonske valere u klasičnom slikarstvu. Ovu staru tehniku Frans Skali Osterman savršeno je uklopila u savremenu tehnologiju, pa su fotografije odštampane na ”Epson” foto-inkdžet štampaču na akvarel papiru. Nju, takođe, prezentuju njujorška galerija ”Howard Greenberg” i ”Tilt” galerija u Finiksu.
France Scully Osterman
