Broj 67 ReFoto Časopis za kulturu fotografije

Ne valja biti manjina. Davno sam konstatovao da nije dobro biti jedini trezan među pijanima, ali ne valja ni obratno. Naši ”analogni” fotografi osećaju se verovatno tako, jer ako otvore časopise, sve je u digitalnim fotografijama, materijalu za digitalnu fotografiju, štampačima i softveru. Ni govora o analognoj fotografiji, koja je, koliko juče, bila zabava ili hleb mnogih fotografa. Kako preživeti ovu digitalnu poplavu – možda se pitaju naši nedigitalizovani čitaoci

Da li je digitalna fotografija jedina fotografska alternativa?
Ne bih bio dosledan sam sebi ako bih pričao da je ”ono ranije” bilo dobro, u stilu ”pusto tursko”. Pristalica sam digitalne fotografije i digitalizovao sam se još pre deset godina – ne odjednom,već postepeno. U početku, kada su digitalni fotoaparati bili mali, bez izmenjivih objektiva, i kada je digitalna slika već na ISO 200 pokazivala zrno, koje mi sada zovemo ”šum”, iako se u drugim jezicima koristi grublja oznaka, tj. reč ”buka”, koristio sam za specijalna snimanja fotoaparat za film, pogotovu ako mi je bila potrebna viša osetljivost. To se događalo do pre četiri-pet godina kada sam u jednoj važnoj prilici konstatovao da sve fotografije koje sam snimio na filmu mogu da bacim i da koristim samo one koje sam (srećom) istovremeno pravio digitalnim SLR fotoaparatom.
O prednostima digitalne fotografije ne vredi da pričam. Ima, ipak, jedna velika prednost koju bih rado predočio svojim ”analognim” prijateljima, a to je – cena. Kada se stisnu zubi i potroše pare za digitalni fotoaparat, računar (koji obično novopečeni digitalni fotografi imaju), kartice i slično, onda digitalna fotografija postaje jeftina, tj. ne košta ništa sve dok se fotografija ne stavi na papir. To su već iskusile brojne laboratorije koje beleže manji obrt. Nekada je film morao da se razvije i obično da se napravi svaka fotografija s filma da bi se videlo da li ima dobrih. Danas se fotografije ”skinu” s kartice, pregledaju se, one koje ne valjaju obrišu se, dobre se obrade u računaru i pare se troše samo na njih. Škarta praktično – nema.
U digitalnoj fotografiji na monitoru vidimo sve što je pred nama, pa snimak može da se ponovi ako mu išta fali. Kod analogne fotografije za tu svrhu su oni kojima je bilo neophodno da unapred vide fotografiju koristili polaroid koji je, nažalost, takođe pao kao žrtva na digitalnom oltaru.
Naš časopis nije izuzetak. Počeli smo, malo stidljivo, ponovo da objavljujemo poneki članak za prijatelje filma, ali, u principu, sve što objavljujemo jeste za digitalnu fotografiju. Čak i radovi koje objavljujemo, osim ako je u pitanju neki poznat fotograf iz prošlosti, svi ili skoro svi nastali su na memorijskoj kartici, a ne na filmu. U svojoj veoma dugoj fotografskoj karijeri razvio sam možda na hiljade filmova, ali nisam siguran da li bih bio u stanju da ih ponovo razvijam – uvek bih nešto zaboravio da uradim. U komercijalnim laboratorijama u svetu razvijanje kolor-filma postaje prohibitivno skupo, razvijanje crno-belog filma je još za života analogne fotografije bilo preskupo – sada se o nekoj razumnoj ceni ne može govoriti.
Šta u toj situaciji može da radi analogni fotograf?...

Svetislav V. Dragović