Broj 68 ReFoto Časopis za kulturu fotografije

U novinskoj fotografiji jedan od najvažnijih vidova izražavanja svakako je fotoreportaža (ili foto-priča, od engleskog ”photo story”). Etimološki gledano, ova reč ukazuje na izveštavanje o nečemu serijom fotografija. Magazin ”Life”, četrdesetih godina prošlog veka postavio je standarde u foto-novinarstvu koji važe i dan-danas, a fotografi Agencije ”Magnum” uzor su većini fotografa koji se bave ovim žanrom

Uvedite gledaoca u priču
Fotoreportaža je priča sastavljena od niza fotografija o nekom događaju, mestu, predelu, o nekom liku, nečijem životu, pojavi, grupi… i morala bi da dâ odgovor na pet pitanja koja su osnovni postulati svake dokumentarne fotografije: Ko, gde, kada, kako i zašto? Ti isti podaci moraju jasno da prate fotografije bilo s tekstom napisanim na poleđini fotografije ili u savremenoj digitalnoj eri u ”File Info” fotografije koje će poslužiti za legende ili tekst koji će pratiti priču. Pre svega, mora se reći da je u reportaži važno jednom fotografijom prikazati neko opšte mesto koje ukazuje na radnju u priči i to je najčešće jedan široki pogled na scenu, mesto ili događaj. Sve je, naravno, u ovom slučaju uslovno i ne znači da se taj ”široki” pogled mora napraviti i širokougaonim objektivom. Sve zavisi od toga šta se prikazuje u priči. Ukoliko je to neki masovni skup, onda se ta fotografija najčešće snimi širokougaonim objektivom i to najbolje iz gornjeg rakursa, pa je preporučljivo po dolasku na mesto događaja pronaći položaj odakle takvu fotografiju možete snimiti. Potpisnika ovih redova često možete da zateknete na nekom krovu, prozoru, na banderi… Ponekad, pak, ta fotografija će biti sasvim krupno snimljen portret. Ali, to je samo jedna fotografija u nizu i za nju se ne sme potrošiti previše vremena, jer se ostale fotografije moraju snimati najčešće iz mnogo veće blizine i njima treba ispričati onaj najvažniji deo priče.
Pri tom, mora se voditi računa i o likovnosti svake fotografije, o kadru, o svetlosti, o što je moguće boljoj kompoziciji fotografije, a da se pri tome dâ neki lični pečat.

Od par sati do par godina
Važno je napomenuti da se neke reportaže rade za pola sata ili čak kraće, možda samo nekoliko minuta, a neke se pak rade mesecima i godinama, a poneke i decenijama! Za Nacionalnu geografiju se može reći da postavlja standarde za dobru fotoreportažu. Skoro sve se rade veoma dugo, uz podrobne pripreme, proučavanja teme s kompletno razrađenim projektom snimanja uz primenu najbolje foto-opreme, sa savetnicima iz pojedinih stručnih oblasti, ali i s pomoćnicima, nosačima i vodičima.
Za duži rad na priči dobar je primer i reportaža o ekonomskoj krizi u Americi, iz koje je izvučena fotografija koja je prošle godine osvojila ”World Press Photo” nagradu (objavili smo je u broju 58 na 18. strani, a čitava se reportaža može videti na http://www.worldpressphoto.org/index.php?option=com_photogallery&task=view&id=1449&Itemid=223&bandwidth=low). 
Zbog te reportaže je Anthony Suau radeći za Time magazin bio kritikovan što ju je jako dugo pravio i čak mu je i odbijena za objavljivanje u štampanom izdanju, ali, uveren sam da je njegov položaj kod uredništva tog magazina danas, posle ove prestižne nagrade dosta izmenjen...

Imre Szabo